Napredna Srbija

Prošle nedelje (subota 28 Februara) bili smo u Kragujevcu. Za Biznis Start-up Centar održali smo trening “Inovacije i Internet Poslovanje“. Veliko je zadovoljstvo videti toliko pametnih, ambicioznih, mladih ljudi koji su pozitivni i veruju da je budućnost njihova. Kada bi i svi ostali u Srbiji, (posebno državni organi), imali takvu pozitivnu energiju, iz ove Svetske krize izašli bi jači od Švajcarske. Divno smo se proveli u Kragujevcu (da ne pominjem večeru i najbolje kolenice koje smo ikada probali).

NOVO - Plan Prodaje “Prodajna Akademija” Poslovna Znanja + PLUS

Prošli vikend 26 i 27 Decembra ja i Miloje Sekulić bili smo u Prijepolju. U organizaciji Kancelarije za Mlade Prijepolja “Nova Vizija” i u saradnji sa Agencijom za marketing, konsalting i dizajn ”AT HAUS” održali smo dvodnevni trening “Prodajna Kominikacija i Internet Poslovanje”.

Kancelarija mladih funkcioniše kroz Klub Mladih u Pijepolju, koji obavlja servisnu i programsku funkciju Kancelarije zajedno sa Savetom za mlade Kluba mladih, pri lokalnoj samoupravi opštine Prijepolje. Svakako jedna od najboljih organizacija mladih u Srbiji, izuzetno korisna, posebno u Prijepolju gde su ovakve inicijative najpotrebnije.

Ukratko, uživali smo u svom poslu. Domaćini su nam posvetili izvanrednu pažnju, polaznici su bili aktivni i veoma zainteresovani za treninge. Prijepolje je prijatno mesto (čak i kad je hladno), a evo i slike Muzeja sa postavkom stalne izložbe Vlade Divca.

Uživali smo u domaćim tufahijama i izvanrednoj kafi. Kao na odmoru!

Sve u svemu, divan osećaj je da uradite svoj posao, a da rezultat bude pozitivna promena svesti kod mladih pametnih ljudi. Rado ćemo ih ponovo videti.

NOVO - Plan Prodaje “Prodajna Akademija” Poslovna Znanja + PLUS

U četvrtak 16. oktobra bili smo gosti Udruženja menadžera Šapca. Povremeno smo u prilici da pred prijateljima u različitim delovima zemlje održimo informativno-edukativno-motivacionu prezentaciju (ne volim reč “predavanje”) koju zovemo “Inovacija i internetizacija poslovanja“. Mile napravi uvod uvodeći slušaoce u inovacioni mod a posle ih ja trujem idejom o primeni interneta u poslovanju. Povremeno, kao pre godinu dana u Boru ubacimo i radionicu. Na žalost i Šabac smo došli prekasno (oko pola osam) a i publika je bila zaista veoma brojna pa je interakcija u tom smislu izostala. Sa druge strane tokom celih sat i po priče bili smo poprilično često prekidani pitanjima i sugestijama što nam se veoma dopalo i što smo podsticali.

Miodrag Kostić podstiče inovativno razmišljanje šabačkih menadžera

Ja Šabac poznajem iz potpuno drugačije priče, od pre nekih 12 godina. Bilo je to vreme pod Miloševićem, pred bombardovanje, dani protesta. Jadno, sivo, maglovito i depresivno. Privreda koja ne radi, sankcije, jad i beznađe.

Šabac je danas primer grada u unutrašnjosti Srbije koji je uzeo svoju sudbinu u svoje ruke. Nekada snažno trgovačko središte, centar Mačve koja je nekada bila žitnica Srbije a potom grad sa snažnom industrijom nije čekao diktat države, niti sredstva koja bi došla “iz Beograda”. Preduzetne i preduzimljive osobe iz lokalnog miljea uložile su svoja sredstva u privatizaciju pojedinih pogona izgrađenih još osamdesetih, pokušale i uspele da se nametnu i pozicioniraju na privrednoj mapi Srbije. Ako se tome doda činjenica da nema iole ozbiljnije banke koja posluje u Srbiji a da nije prisutna i u Šapcu i da su pootvarana predstavništva trgovinskih lanaca koji su i inače prisutni, a neki su i šabački ekskluzivitet slika je skoro potpuna. Na nju treba dodati i najveću investiciju i nekretnine u Zapadnoj Srbiji, stambeno poslovni kompleks “Sava grad” i samu činjenicu da je grad izgrađen, ušminkan, skockan i veoma lepo osvetljen pa je pozitivna slika zaokružena.

Miloje Sekulić u svom poznatom estradnom stilu propagira upotrebu interneta u poslovanju

Posle formalnog usledio je neformalni ali jednako zanimljiv deo druženja u klubu - restoranu kompanije “Farmakom MB” kome su prisustvovali osnivači i neki od članova UMŠ-a. Veoma mi se dopala zdrava energija ovih ljudi. Odavno nisam čuo da neko ko se ozbiljno i uspešno bavi biznisom pominje, a da to zvuči zaista iskreno, svoju ulogu u zajednici i potrebu da za tu zajednicu nešto učini. Menadžeri Šapca su se organizovalii krenuli u akciju, prvenstveno u edukaciju. Njihov neredni veliki projekat je izrada i lansiranje poslovnog portala njihovog grada i regije na adresi www.sabac.biz. Svratite posle 1. novembra na ovu adresu.

NOVO - Javni treninzi - “Prodajna Akademija” Poslovna Znanja Plus

Pre neki dan veoma prijatno iznenađenje. Na naslovnoj strani magazina Ekonometar br.42 i u članku Vodič do fondova Evropske unije priča o našim dragim prijateljima iz kompanije EU Access. Članak je ustvari intervju sa Boškom Nektarijevićem, izvršnim direktorom kompanije EUAccess u kome se govori o tome kako oni pomažu Srpskim kompanijama da dođu do fondova Evropske Unije.

Članak je izvanredan i predstavlja osveženje u smislu pozitivne energije i optimizma kojim odiše. Nadam se da će se Srbija što pre vratiti svom, doskora napuštenom, Evropskom putu, svakako uz pomoć kompanija kao što je EUAccess, koje se trude da Srpskim kompanijama pored novca donesu i Evropske standarde poslovanja i kulturu savremenog poslovnog ponašanja (koja nam je potrebnija od para).

NOVO - Otvoreni treninzi prodaje - “Prodajna Akademija” Poslovna Znanja

Juče sam gledao jako interesantnu dokumentarnu emisiju BBC-a o tome šta nas psihološki razlikuje od majmuna. Poznato je da se fiziološki jako malo razlikujemo, da nam je 94.3% DNK isto. I nećete verovati, od majmuna se i psihološki razlikujemo jako, jako, malo. Recimo šimpanze mogu da komuniciraju glasovima, koriste alate, rešavaju kompleksne probleme, planiraju akcije, čak inoviraju, a u određenim tipovima inteligencije gde je potrebno jako brzo pamćenje i reagovanje bolji su od ljudi sa faktorom 100 puta.

Međutim glavna i sudbonosna razlika, zbog koje su oni ostali na drvetu a mi otišli na mesec, je to da sarađujemo sa drugim ljudima ne samo iz sebičnih razloga, već za dobrobit zajednice. Da nismo samo okrenuti sebi i svojim sebičnim ciljevima (izolovani od sveta) već da možemo da saosetimo sa drugima i da im pomognemo, da zajednički ostvarujemo civilizacijski korisne ciljeve. Dok majmuni sarađuju međusobno samo i jedino da bi postigli svoje lične sebične ciljeve, čovek će raditi za dobro drugih, često i na svoju štetu.

Naravno i ljudske zajednice imaju svoje trenutke pada i povratka u životinjsko carstvo, ko mi u Srbiji zadnjih 20-tak godina. Rezultat je da je onda lošije za veliku većinu naroda, pa i društvo u celini. Onda veoma mala manjina (kleptokratija) u cilju očuvanja vlasti ubedi većinu kako je to bezakonje i izolacija od sveta najbolja za njih. Da je bolje bezakonje i pravo jačeg (siledžije), nego zakoni i uređena država koja štiti slabijega. Da je bolje ugledati se na satrapske režime srednje Azije (ruske satelite) nego uređene države Evropske Zajednice.

(Pravili anketu među ljudima u Srbiji koji su protiv sporazuma o pridruživanju EU. Njih 80% nema pojma sta piše u tom sporazumu i o čemu se tu radi. Kažu, pa zar tu ne piše da nam otimaju Kosovo?)

Neverovatno koliko ova priča o razlici između čoveka i majmuna pokazuje zašto nam je ovako kako nam je. Gledajući ovaj predizborni cirkus, imam osećaj da je oko mene čopor šimpanza negde u prašumama Konga, koji samo gleda svoj lični interes (upravne odbore), a na štetu zajednice (ponovo izolacija, šverc, Jezda i Dafina). Da nam se ne desi zbog toga ono što se mnogim čoporima kroz istoriju desilo, da polako izumru (na sreću civilizovanijeg ostatka sveta).

 Siguno se pitate zašto sam stavio ovako bukvalan naslov. Pa siguno da je bolje biti optimista nego pesimista. Ali da li je bas sve tako jednostavno i očevidno? Jako inspirativan članak postavio sam na svoj lični blog. Skenirao sam ga iz Politikinog dodatka na engleskom sa izborom članaka iz New York Times-ovog nedeljnog dodatka

Sustina priče je da se u poslovnom okruženju koje je pozitivno i radosno (nasmejano) mnogo bolje radi i vise proizvodi nego gde je strogo i napeto. Rezultati istraživanja čak pokazuju mnogo uspešnijim menadžere (lidere) koji imaju poseban kvalitet zvan “levity” koji bi na srpski jezik mogao da se prevede kao “biti veseo”, zabavan ili raspoložen (eng: we define levity as more of a lightness, more being fun than being funny). To svakako važi i za šire oblike ljudske organizacije, pa i cela društva. Po principu: Što pozitivnija, to uspešnija!

Jedna drugarica što živi u Kanadi mi skoro reče da u Srpskoj tradiciji postoji jako izražajna kulturu patnje (crnine, žalosti, naricanje). Naravno to nije samo u Srbiji pa duboko verujem da kvalitet života u pojedinim društvima (i njihov stepen razvoja) direktno zavisi od stepena veselosti koju stanovnici te zemlje imaju (pozitivne energije). Baš postavih post na blogu veze o mom starom članku “Poslujte sa osmehom” iz emagazina koji obrađuje baš ovu temu. Izgleda da je kroz istoriju društvo napredovalo u onoj meri koliko je bilo nasmejano i pozitivno (da je verovalo u svoju bolju budućnost).

U Privrednoj Komori Smederevo, 27 Februara 2008 godine, za preduzetnike u regionu, “Poslovna Znanja” održala su prezentaciju treninga “Veštine lične-direktne prodaje”. Trening su održali Miodrag Kostić i Daniel Tavčioski.

U sali se okupilo tridesetak preduzetnika iz regiona. Za oblast prodaje i razvoj prodajnih veština u Srbiji postaje sve veće i veće interesovanje, pa je dogovor da se ovaj trening u celosti izvede u organizaciji PK Smederevo.

Evo članka koji sam objavio u Emagazinu broj 15

Koliko ste puta čuli svoje komšije, rođake, prijatelje da vam uz uzdah kažu reč “skupoća”. Najčešće ako bi pitali običnog čoveka na ulici šta ga u ovom periodu tranzicije najviše muči reći će vam “skupoća”. Međutim ako uporedite cene u našim prodavnicama sa cenama istih proizvoda na zapadu, ili istoku, pa i severno i južno od naše zemlje, primetićete da su cene svuda približno iste.

Globalna komunikacija, razmena informacija, znanja, pa i fizičkih proizvoda, dovela je do povezivanja svih činioca savremenog života i poslovanja u svetu. Svetsko tržište postalo je globalno tržište. Realnost je da su cene proizvoda koje plaćamo normalne. Ono što nije normalno su naše plate. Ono što je pogrešno je naša percepcija o skupoći kod nas.

Skupoća ili male plate?

Reći ćete da je to svejedno. Da je skupoća isto što i male plate, ali nije. Kad kažemo skupoća to znači da je neko drugi (političari) kriv što nam je život težak, što jedva sastavljamo kraj sa krajem, i živimo od prvog do prvog. Ako nam je neko drugi kriv što ne živimo dobro onda to znači da je naš boljitak izvan domašaja naših mogućnosti da to promenimo.

S druge strane, kada kažemo da malo zarađujemo to znači da je problem do nas, da nam niko nije kriv za našu situaciju do nas samih. To takođe znači da svoju situaciju možemo sami da poboljšamo ako to želimo. To znači da možemo da se usavršimo, da nađemo bolji posao, da radimo više i pre svega efikasnije. Da radimo timski.

Važnost percepcije

U prethodnim člancima pisali smo nadugo i naširoko o zakonima brendinga. Pitaćete me kakve sad veze ima brending sa našom percepcijom o svetu u kome živimo. U osnovi procesa brendinga je da nije važno kakav je realno proizvod koji se brendira već koju percepciju postigne u očima potrošača. Isto važi i za okruženje u kome živimo. Nije važno kakva je realna situacija oko nas jer mi u većini slučajeva nismo u stanju da je kompletno i u potpunosti sagledamo. Važan je naš pogled na svet. Posledica pogrešne percepcije neizostavno je strah. Rezultat straha je nazadovanje.

Šta mislite koji je glavni uzrok velike Svetske ekonomske krize 1929 godine? Strah, odnosno pogrešna percepcija o sopstvenom okruženju. Ne zabadava, da bi prevazišao krizu, predsednik Ruzveltov slogan bio je «We should only fear the fear itself» (Trebamo se plašiti jedino samog straha). Recimo, šta odlučuje vrednost akcija na berzi? Pre svega percepcija kupaca akcija o vrednosti kompanija koje oni kupuju. Akcije padaju i rastu ne toliko u zavisnosti od sirovih ekonomskih pokazatelja, već u odnosu na to koliko se sigurnosti, ležernosti i vere u uspeh osetilo u osmehu direktora kompanije.

Percepcija okruženja

Realno naši stariji koji su prolazili proces obnove (tranzicije) posle drugog svetskog rata imali su neuporedivo gore uslove života od današnjih. Nije bilo hrane, vode, struje, kanalizacije, a o toalet papiru da i ne pričamo. Ali je njihova percepcija o sebi i o svom okruženju bila pozitivna. Znali su da je loše jer je rat učinio svoje, ali je takođe bilo i dobro jer je rat prošao. Svoj boljitak videli su isključivo kroz ono što su sami mogli za sebi da učine.

Mogli su i oni tada da kažu, pa krivi su Nemci, da onda prekrste ruke i da uvređeno čekaju da Bog podeli pravdu, i potezom čarobnog štapića učini njihov život boljim. Nemojte me shvatiti pogrešno. Ko je kriv ostaće kriv, ali nama neće biti bolje ako stalno uvređeno upiremo prst u nekoga ili neke. Ne kaže se džabe da je žrtvi koja se ne oslobodi misli o dželatu najteže. Ne možemo od spoljnog sveta očekivati da nas ponovo prihvati za poslovne partnere ako u njih i dalje upiremo prstom.

Promena percepcije

Na zapadu postoji izreka «If you can’t change your mind, why have a mind?», (Ako ne možete da promenite percepciju svoga uma, zašto imati um?). Ne radi se o tome da menjamo svoje suštinske moralne i etičke principe. Zlo će ostati zlo, dobro dobro, a krivac i dalje kriv, međutim ako želimo promenu, onda prvo moramo da promenimo percepciju o sebi i o okruženju u kome se nalazimo.

Zamislite da Njujorčani imaju percepciju o sebi, svom gradu, i svom okruženju kao o nepovratno propaloj sredini. Recimo da veruju da je kao rezultat korumpirane vlasti, povezane sa mafijom, i pada morala u društvu, njihov život beznadežno pao u provaliju iz koje nema izlaza. Verovali ili ne ali sredinom osamdesetih godina prošlog veka to se stvarno i događalo.

Njujork 1986

Pitaćete se zašto baš 1986 godina. Razlog je da sam se ja te godine preselio u Njujork. Zamislite moj šok, gde iz mirnog, uređenog, civilizovanog, Evropskog Beograda dolazim u okruženje koje je ružno, nesigurno, u propadanju. Stopa porasta kriminala neverovatna, ljudi na ulicama i po kućama uplašeni, lokalna ekonomija u kolapsu. Nezaposlenost bar 30%, jer polovinu grada sačinjavaju ružni blokovi zgrada (takozvani «Projects»), gde stanuju ljudi na socijalnoj pomoći.

Na ulicama hiljade beskućnika. Čuvena Park Avenija, gde kvadratni metar košta ko cela zgrada negde drugde, prepuna velikih kartonskih kutija gde stanuju ljudi, pa i deca. Celi kvartovi puni napuštenih skladišta i fabrika, a pola Bruklina i Bronksa sa popaljenim zgradama (kao Hamburg 1944). Tajm Skver, srce Njujorka, sa mračnim zamandaljenim porno radnjama, gde vas na svakom koraku pitaju «Smoke, Smoke» (oćeš drogu). Propale fasade, grafiti svuda, i gomila đubreta jer su đubretari konstantno na štrajku. Naslovi u novinama o bezuspešnim suđenjima mafijašima i političarima.

Proslavljam otvaranje svog prvog biznisa 1987 godine u Njujorku

Problem je percepcija

Sve ove gore pomenute strahote dešavale su se u gradu gde se u podzemnim trezorima nalaze najveće svetske rezerve kapitala, kako šuštećih dolara, čistog zlata, ali i berzanskih akcija. U to vreme, grad milionera i prosjaka. Pitaćete se kako to da taj kapital nije hteo da ulaže u grad u kome se nalazio. Odgovor je percepcija. Koliko sami Njujorčani nisu imali vere u boljitak svoga grada, toliko i krupni kapital nije imao vere u građane Njujorka. Dok god oni sami nisu promenili percepciju o sebi i svojim mogućnostima, kapital je tražio pogodnije tlo gde može nesmetano da raste i oplođava se.

Kako se grad Njujork izvukao iz ove naizgled bezizlazne krize? Pa došao je čuveni gradonačelnik Đulijani. Kao prvo uveo je gomilu novih preko potrebnih zakona, a onda ih dosledno sproveo. Iskorenio je mafiju i korupciju u državnim aparatima, suzbio kriminal, a onda krenuo da promeni percepciju kod samih Njujorčana. Kada su prestali da gledaju ko je kriv za njihovu propast i zasukali rukave, počistili svoja dvorišta, popravili fasade, prefarbali grafite, onda je i tržište kapitala počelo da obraća pažnju. Promene se nisu odigravale preko noći ali je vreme činilo svoje.

Priču može dobro da ilustruje slučaj jednog mog prijatelja Kolumbijca koji je kupio celu zgradu u 90 oj ulici (tada Harlem), za nekih 10000$. Svi su mu se smejali jer iako je cena bila smešna, sama zgrada bila je ruševina. Ali moj prijatelj je mudro čekao svoje vreme. Malo po malo granica Harlema se pomerila i njegov plac je odjednom postao deo Upper East Side-a. Zabolela bi vas glava kad bi vam rekao koliko je miliona za tu srušenu zgradu dobio.

Pouka pisca

Zamislite moj šok kada sam posle punih 16 godina iz danas veoma čistog, civilizovanog, i uređenog Njujorka došao u moj rodni Beograd koga pamtim kao jednog od najlepših gradova Evrope. Moj Beograd, dragulj Evropske civilizacije. Šta da vam kažem, imao sam osećaj da sam ponovo u Njujorku 1986 godine. Međutim lično prolazeći kroz naizgled bezizlaznu krizu grada Njujorka, znam da će se i Srbija uskoro oporaviti.

Utešno je saznanje da i najbogatiji gradovi i zemlje Sveta prolaze kroz faze uspona i padova. Japan i Nemačka su u drugom svetskom ratu sravnjeni sa zemljom, a danas su vodeće Svetske ekonomije. Međutim, moramo shvatiti da kapital neće u našu zemlju ne zato što smo siromašni, isto kao što svojevremeno nije hteo ni u grad Njujork koji je bogat. Kapital traži regulisanu, kultivisanu, uređenu sredinu, odnosno kvalitetne odnose među ljudima. U našem narodu to se kaže «Oće domaćinsku atmosferu».

Da li će nam biti bolje ne zavisi toliko od milosti Svetske (Evropske) Zajednice i od naklonosti Svetskog kapitala, koliko od nas samih. Samo da što pre promenimo percepciju (stanje svesti), o sebi i prema svom okruženju. Zlo je zlo jedino ako ga u srcu nosimo, a ako verujemo u dobro u nama i u bližnjim svojima, dobro će nam i biti. Vera u bolju budućnost nije samo bivši komunistički slogan, već je suština napretka moderne ekonomije i kapitalističkog društva. Da bi nam bilo bolje prvo treba da sami poverujemo da će nam biti bolje.

Pročitajte i komentarišite ga!

Miloje je ispričao kako smo se divno proveli u Boru. Posle njegove pitke priče, ja bih samo prikačio nekoliko slika, da vidite kako se publika zabavljala (i učila), a i kako je nama bilo lepo.

Ovde se dogovara o tome kako primeniti inovacije i rešiti problem

Ovde se već postižu vrhunski rezultati primenom inovacija

Ovde se rezimiraju rezultati i donose zajednički zaključci o aktivnosti

Uskoro ćemo postaviti i video klipove sa ovog događanja

Nove informacije + Studije slučaja + Praktičan rad = Kompetencija

Pre par meseci stigne mi privatna poruka od Zokija - Rain Dog-a na DPT-u koja je počinjala ovako: “…interesuje me koliko bi koštalo da Miloje Sekulić održi u Boru dva predavanja iz oblasti E-marketinga (za široke narodne mase i za privrednike)…”. Odgovorio sam mu da informativno-edukativno-motivaciona predavanja koja za cilj imaju popularizaciju primene interneta ne naplaćujem. Jednostavno smatram da mi je internet dovoljno dao i da će mi tek dati u budućnosti pa je fer da i ja i moja ekipa nešto i uložimo u njegovo popularizovanje da bi bilo bolje za sve. Uostalom internet mi je mogućio da se materijalno solidno obezbedim, profesionalno ostvarim a najbitnije od svega mi je što sam za ovih sedam godina tokom kojih se na razne načine internetom i savremenim poslovanjem bavim upoznao mnogo zaista sjajnih ljudi raznih godišta koji po po inteligenciji, po obrazovanju i uopšte po ljudskosti i dobroti dobrano odskaču od proseka. Veoma me raduje što je sve više prilike da se družimo a priliku kao što je bila ova poslednja u Boru možemo i sami da upriličimo. Kako nam je lepo bilo pogledajte u ovoj galeriji.

Na rudarskom damperu koji odjednom nosi 50 tona rude

Dogovor sa Rainn Dog-om je postignut lako. On i njegova ekipa iz Borske internet organizacije BITNO su se pobrinuli za sve detalje organizacije i bili su zaista sjajni domaćini. Uz pomoć preduzeće Digimed koje je sponzorisalo događaj obezbedili su salu biblioteke u koju se udobno smestilo oko 40 slušalaca, uradili su kompletnu promociju događaja i pobrinuli se za naše putne troškove a špikovanu jagnjetinu u Brestovačkoj banji ću dugo pamtiti. Pripremili su i tehniku potrebnu za događaj i veoma profesionalno a opet opušteno i bez nervoze sproveli njegovu realizaciju. Posle predavanja su nam pokazali grad gde smo se dugo zadržali u šetnji i fotografisanju u parku koji je deo na otvorenom Muzeja rudarstva.

Tijana i Mile kao heroji rada sa rudarskom pneumatskom bušilicom

Posle parka smo otišli do “rupe“ i to je jedan od najfascinantnijih prizora koje sam video uživo. Zamislite da idete od centra ka periferiji gradića od 35.000 stanovnika, sa čudno crnim i garavim fasadama, koga stanovnici polako napuštaju. Krećemo se širokom ulicom sa drvoredom na čijim obodima su predratne vile sada poprilično ruinirane. Igor i Zoki su mi rekli da su to bile kuće građene za francuske inženjere koji su pre drugog svetskog rata radili na istraživanju i vađenju rude. Ulica je vodila ka rudniku, nekoliko kilometara van grada. Odjedanput se preko ulice ispreči visoka novopostavljena ograda od bodljikave žice i tabla da je pristup zabranjen. Gomila je đubreta okolo ali to nam ne smeta da zaobiđemo ogradu na njenom kraju, pored zida razrušene kuće na kome piše: “Ko poslednji ode neka ugasi svetlo.” Posle prelaska preko brdašceta zemlje koja je pre postavljanja ograde verovatno služila da se neko kolima ne zaleti u bezdan stojimo na ivici napuštenog površinskog kopa. Ono što me fasciniralo je nemogućnost da mu odredim dimenzije. Dubok je bar 500 metara, možda i više. Ovalnog je oblika a do suprotnog kraja ima nekoliko kilometara, 4 ili 5 najmanje. Širinu se ne usuđujem da procenim. Na ovoj slici možete da bar približno vidite o kakvom se čudu radi a uživo je utisak mnogo jači.

“Rupa” koju je teško sagledati
Nego da se vratimo na sam događaj. Postavili smo sebi zadatak da pripremimo predavanje čija su ciljna grupa preduzetnici kojima treba objasniti zašto je dobro da koriste mogućnosti koje im internet pruža da unaprede svoje poslovanje. Sem toga hteli smo da pripremimo priču koja može danas-sutra da pomogne osobama koje se profesionalno bave internetom da objasne svojim klijentima zаšto treba da ulažu u svoje prisustvo na njemu i da će im se to isplatiti. Jednostavno i praktično, sa mnogo primera, inspirativno. Odlučili smo zato da izađemo iz okvira interneta i u prvom delu događaja, koji je trajao puna tri sata, govorimo o inovacijama kao načinu za ostvarivanje konkurentske prednosti. Jer o tome se u stvari radi!

Besmisleno je nagovarati ljude da počnu da koriste internet samo onako, interneta radi. Suština je da se posluje brže, bolje i efikasnije pa samim tim i kokurentnije. Mile je pripremio draft varijantu svog treninga iz inovacija dajući mi loptu na volej za priču o primeni interneta u poslovanju. Ono što publika sigurno nije očekivala a u čemu je sudeći po reakcijama i aktivnom učešću uživala bila je pokazna radionica koju je vodila Tijana, član Asocijacije CEFE trenera Srbije, u kojoj su učesnici ali i gledaoci koju su im sve vreme pomagali dobili zadatak da inoviraju svoju proizvodnju i postignu bolji rezultat uz “…manje škarta od Japanaca!”. Rešenje do koga je došlo 16 učesnika uz veliki doprinos publike pokazalo je da ljudskoj inventinosti, kada joj se dozvoli da se razvije, nema granica.

Zaključci do kojih smo došli tokom diskusije pomogli su nam da objasnimo pojam i potrebu za inovacijama a primer sa inoviranjem poslovanja e magazina, našeg medijskog sponzora, koji je zahvaljujući primeni mogućnosti koju pruža internet prešao iz štamparije u Beogradu u štampariju u Subotici i tako uštedeo lepu sumu novca svakog meseca bio je kopča za moj deo priče o mogućnostima koje internet pruža za unapređenje poslovanja.

Sve u svemu mislim da je bilo veoma lepo i korisno a videćemo šta će borani reći. Oni su veoma aktivni blogeri. Borska blogerska zajednica broji oko 40 blogera a u najavi je njihov masovni dolazak na Blog Open.

Mislim da Zoki ne treba da bude nezadovoljan odzivom privrednika i preduzetnika. Meni se publika veoma dopala. Retko kada kad držim predavanja u njoj ima toliko “bistrookih”. Tako zovem osobe koje sa pažnjom prate ono što se izlaže i upijaju to u sebe. Pri tom su prisutni bili veoma zainteresovani i aktivni i siguran sam da će sutra znati i želeti da iskustvo koje su stekli prenesu i posredno podstaknu neke druge da obrate pažnju na mogućnosti koje internet pruža i da pokušaju da ih iskoriste. “Kamenčić koji je bačen u okean na obali Japana može da izazove oluju na zapadnoj obali Amerike”. Treba samo vremena i strpljenja.

Imali smo sjajnu publiku - “Bistrooki”

Mi smo spremni da ovo što smo radili u Boru radimo pod istim uslovima širom zemlje. Treba naravno uskladiti vreme i obaveze i pobrinuti se za pitanja organizacije ali ako postoje volja, želja i sjajan lokalni partner kakav je BITNO nije ništa teško. Ovaj događaj u Boru bio je i prva aktivnost NVO “Napredna Srbija” koju smo osnovali pre oko godinu i po dana sa željom koja se odslikala u njenom imenu. Želimo da damo svoj doprinos napretku naše zemlje na polju kojim se bavimo i koje najbolje poznajemo. Sasvim u skladu sa Marfijevim zakonima i srpskom poslovicom “Obućareva deca hodaju bosa” sajt još nismo digli jer nam hosting na kome držimo naše prezentacije ne dozvoljava da dignemo više od tri bloga pa se sada dopisujemo sa njima.

Poslednje ali ne najmanje bitno je što su ovakvi događaji prilika da pronađemo lokalne partnere za program In House poslovne edukacije “Poslovna znanja”. Da oni vide koji model primenjujemo a da mi vidimo kakvi su oni organizatori. Suština interneta je u povezivanju. Hajde da radimo na tome!